Dragon Age 2

“Ma prvi deo sigurno je bolji”, komentar je većine ljudi kada se radi o nekom nastavku, pogotovo kada on predstavlja odstupanje od originalnog koncepta. Na svaku inovaciju većina “upućenijih” ljudi, instiktivno, gleda kao na potez komercijalizacije, iako sud trebamo donositi samo i kada se sami uverimo u nešto.



Na žalost, najčešće jeste tako: nastavci su često slabiji od originala. Uostalom, ovaj tim predrasude nastao je iz ličnog iskustva recipijenta. Većina nastavaka, najviše u gaming industriji, zaista i predstava slabija izdanja. Međutim, ima puno dokaza da se ne sme gledati na ovakve stvari “a priori”. Najbolji primeri su svakako film Terminator 2, te igre Assassin’s Creed 2, Prince of Persia: Warrior Within i mnoge druge.

Da bi se spoznalo da li je Dragon Age 2 plod komercijalizacije ili zaista predstavlja RPG evoluciju neophodno je odigrati skoro celu igru - ili bar stići do poslednje trećine. Ova igra duboko je podelila gejming zajednicu, ali, na žalost, postoje i oni koji su formirali svoje mišljenje, a da nisu odigrali ni trećinu igre. Zato i preovlađuje atmosfera, koja je nastala još pre nego što je igra izašla, da Dragon Age 2 nije ni približno dobar kao original.

Ovaj RPG zaista pati od određenih problema, i drugačiji pristup bi od ove ideje stvorio savršenu igru, epski ekvivalent Mass Effect-a, ali je, iako se mnogi neće složiti, Dragon Age 2 bolji od svog prethodnika, u većini elemenata.

Možda najveći problem leži ne u konceptu, već u grafici. Likovi u igri su na nivou od pre dve godine, a okruženje je skoro kao u igrama iz 2005. Videli smo igre koje poseduju bolje senke i svetlosne efekte još u vreme GeForce-a 2, kada je Splinter Cell izgledao impresivno. S druge strane, odeća, oklopi i oružije - sve ono što lik nosi na sebi, detaljnije je nego u Witcher-u, koji je, naravno, grafički daleko bolji. Kada se to ukombinuje sa efektima borbe koje je najbolje opisati kao ono Radovanovo “upadljivo suv i debeo”, dobija se veoma šareno i varljivo vizuelno iskustvo, koje nikako nije reprezentativno.

Ipak, od toga je mnogo važniji pristup. Kod Bioware-a je priča bila uvek bar za promil ispred gameplay-a, a takav je slučaj i ovde. Ne znamo da li su polulinerni pristup i Bioware-ska struktura misija postali dosadni, posle puno godina RPG dominacije, ali je sigurno da rešavanje sekundarnih zadataka nimalo nije zanimljivo - najviše u prvoj trećini igre, kada od njih zavisi dalji progres.



Dok igre imaju jedan “story arc”, jednu “preovlađujuću” centralnu priču, pod čijim se kišobranom nalaze sve druge, Dragon Age II pokriva period od desetak godina i sastavljen je iz tri centralne priče - koje se smenjuju jedna za drugom. Ovo sprečava igrača da se dublje užive u priču i da ciljeve prihvate kao svoje - jer nisu u stanju “da napipaju” pravac u kome se igra kreće. Može se reći da Dragon Age II podseća na zbir nekog originalnog naslova sa dve ekspanzije. Iako je koncept izgledao veoma atraktivno, na kraju se pokazalo da Bioware nije bio spreman da realizuje ovo kako treba.

Igrač je Hawke, protagonist sa svojim glasom, što je, zajedno sa “točkom za konverzaciju”, najdirektniji uticaj uspeha koji je Mass Effect postigao sa Šepardom. Međutim, Hawke je dizajniran da bude dopadljiv mlađoj, Star Wars: Clone Wars publici. On, i najupečatljiviji ženski lik, Izabela, izgledaju kao da su dizajnirani za neki novi fensi nastavak Princa Persije i bitno odskaču od, uslovno i sa velikom rezervom rečeno, “mračne fantastike” kakvu očekujemo od Dragon Age franšize.

Ipak, postoje i pozitivne promene. Jedan od većih problema Origins-a bio je “default” tolkinovski pristup. U toj igri dominirao je školski dizajn i slabo se eksperimentisalo. Dok je dizajn okruženja, pogotovo prirode, jako loš u Dragon Age 2, neki likovi “profitirali” su iz novog pristupa. Najpre nam pada na pamet Flemmeth, čiji novi izgled korenspodira sa moćima kojima raspolaže.

Spartanska rasa Qunari je takođe preporođena. Dok se Stena iz Origins-a slabo sećamo, Qunari su ovde osmišljeni fantastično: po pitanju izgleda su nezaboravni, a njihova priča, iako prežvakana u epskoj i naučnoj fantastici milion puta, zaista je nezaboravna. Njihova Qun ideologija, koja bukvalno gospodari svakim pojedinačnim aspektom njihovih života, toliko je urezana u biće i ličnost prosečnog “Kunarija”, da vas tera da se zapitate da li je urezana u njihove gene. Kao i uvek, Bioware ume da predstavi paradoks fundamentalizama na najbolji način.

Dragon Age 2 počinje u vreme blight-a. Tada mlađani Hawke, sa svojom porodicom, beži iz Fereldena u Kirkvol, koji je preplavljen izbeglicama. Grad-država ubrzo zatvara svoja vrata za nesretne ljude, a kriza i stepen kriminala naglo raste. Prva trećina igre svodi se na pokušaje Hawke-a da sebi izgradi novi život. Porodični odnosi i spletke dominiraju ovim segmentom, kao i apsolutno nezanimljivi sekundarni zadaci. Zato je ovaj uvodni segment igre veoma dosadan.

Na sreću, dok je priča zakazala na početu, tj. do drugog segmenta, borba oduševljava. Svaki strah o komercijalizaciji akcije nije opravdan. Za najzagriženije taktičare tu je još bolje osmišljen taktički segment, koji vam dopušta da na veoma lak način “programirate” ponašanje vaših saboraca. Niste zadovoljni što Anders leči zdravlje kada padne za 75 procenata? Podesite da to radi već kada health padne za 50 odsto. Ovde govorimo o zaista “sitnim crevcima”, što bi trebalo da zadovolji svakog taktičara.



Već na srednjem niovu težine teško je igrati bez stalnog pauziranja. Ukoliko volite da držite sukob pod kontrolom u celosti, onda je to sasvim neophodno. Igrači koji su novi ili ne žele da kontrolišu svaki detalj, mogu da pređu celu igru bez “žongliranja” između likova. S druge strane, sa taktiziranjem se uočava prava vrednost borbe u Dragon Age 2, koja je atraktivnija i bolja: odziv likova je bez zakašnjenja, personalizacija HUD-a je na najfleksibilnijem nivou do sada, a razvoj lika je, što bi rekli englezi, streamlined - ne simplifikovan, već racionalizovan.

Jedina bitna simplifikacija ogleda se u nemogućnosti opremanja saboraca oklopom i odećom. Rukavice, čizme i oklop mogu se menjati samo Hawke-u; dok su pojas, amulet, prstenje, oružije i štitovi dostupni svim likovima, samo Hawke je u stanju da menja odeću. Ovo se nimalo neće svideti većini RPG igrača.

Međutim, navigacija na mapi, izgled inventara, fleksibilnost HUD-a, grane razvoja lika, sistem nadogradnje osobina, koncept pravljenja runa, potion-a, otrova i bombi i trgovina, predstavljaju kulminaciju iskustva. Bioware je u ovom poslu jako dugo i rezulati koji su postignuti sa Mass Effect 2 i Dragon Age 2 zaista predstavljaju vrhunac evolucije RPG-a, pa i granjanje ovog žanra u dva pravca. Navigacija i celokupna interakcija u Dragon Age 2, sa svim elementima, rezultat je akumulacije znanja i iskustva. Igraču je sve na dohvat ruke, prikazano na najjednostavniji način i maksimalno user-freandly. Veoma je teško osmisliti efektivan sistem kojim bi igrači manipulisali svim RPG elementima bez frustracija, jer je reč o žanru igara koji je prebogat detaljima. Bioware je sa Dragon Age 2 postavio novi standard.

Šteta što kamera prilikom borbe nije toliko dobra. To se najviše oseća kod ne tako dobrog, ali ipak prihvatljivog rešenja, za određivanje opsega sposobnosti čiji efekti gađaju šire područije. Ovo je, ipak, manja neudobnost u inače savršenoj borbi. Hawke je na putu da postane legenda, šampion neverovatnih sposobnosti, a njegova nadmoć nad brojčano nadmoćnijim protivnicima, prenosi se kao osećaj dominacije i kod samih igrača.

Najbolje je da Dragon Age 2 igrate kao mage i to iz dva razloga. Priča dobija na dubini i smislu kada je Hawke pripadnik te klase, pogotovo ako planirate da ne budete u dobrim odnosima sa templarima. Drugo, moć kojom Hawke raspolaže, pogotovo ako je ofanzivni mage, sa jakom konstitucijom, da bi bio u središtu borbe, jednostavno je impresivna: on sa lakoćom pali i zaleđuje grupe protivnika, “šeta” ih po okruženju telekinetičkim moćima, usporava ih ili nabija kao “piliće pod sijalicom”, svojom sposobnošću da manipuliše gravitacijom. Osećaj premoći najviše podseća na onaj iz Knights of the Old Republic (pogotovo Sith Lords), kada je lik na višem nivou - samo što je u Dragon Age 2 ovakvo stanje caruje gotovo od prve trećine igre.

Ipak, koliko god borba bila efektivna, sa puno impresivnih detalja i odličnom fizikom, ponekad postoji osećaj da je ima i previše. Prošetajte se Kirkvolom noću i banditi će vas napadati, bez nekog posebnog razloga. Dok su okršaji vezani za priču sasvim opravdani, preterani nasumični susreti dosadiće većini igrača. Šteta je što ne postoji veća raznovrsnost u borbi. Postoji tek nekoliko okršaja koji su obogaćeni “dodatnom varijablom”, što je koncept kojim caruje Blizzard. “Na taj kalup” je npr. sukob koji je dodatno napet zbog četiri izvora zagađenja u okruženju, koja čine da vaša družina ubrzano gubi zdravlje. Da bi preživeo, Hawke mora da se bori, ali i da traži način da zatvori pukotine iz kojih izlazi smrtonosni gas. Postoji i nekoliko dobrih okršaja sa “maticama”, kao i u okruženju prepunom zamki.



Ipak, pun potencijal engine-a i mašte dizajnera vidi se u završnom okršaju, koji je jedan od upečatljivijih spektakularnih gameplay momenata u poslednje vreme.

Na žalost, mnogi igrači neće imati živaca da stignu do te tačke - kao što mnogi nisu imali snage da završe Dragon Age: Origins, ali iz sasvim drugih razloga. Dragon Age 2 je znatno “lokalnija” avantura: lokacija je jako malo, a sve novine uvode se na istom prostoru. Da je priča loša, igra bi bila u celosti monotona, jer nema varijabilnosti kakve se od velike RPG avanture očekuje. Dragon Age 2 nije naročito spektakularna igra i bitno se razlikuje do prvog dela. Tako se ovaj naslov diferencira od najvećih konkurenata ove godine: Skajrima i Witcher-a 2, za koje očekujemo da će biti bolji.

Potrebno je i “preživeti” prvu trećinu iskustva, koja predstavlja najlošiji posao koji je Bioware uradio, do sada. Celokupno inicijalno bogaćenje Hawke-a moralo je da bude samo kratak uvodni deo igre, a ne ovoliko važan segment. Situacija biva bolja čim Hawke završi misiju koja će ga učiniti bogatim. Zato predlažemo igračima da što pre skupe prokletih pedeset zlatnika i pred njima će se naći Bioware u punoj snazi. Vredi izdržati.

Drugi deo igre vrti se oko prisustva Kunarija u Kirkvolu. Hawke postaje važna i uticajna ličnost, apostate koji je izuzetak, zbog svog bogatstva i moći, te su Templari politički bespomoćni. Kunari su tu jer su izgubili nešto važno i bez toga ne smeju da se vrate u domovinu. Dok su ovde, konstantno su “nadrkani”, zbog nesavršenstva koje caruje Kirkvolom - na šta njihovi od slobode uštrojeni umovi gledaju kao na znak slabosti. Međutim, najbolje što Dragon Age 2 ima da ponudi kreće sa završnim segmentom igre.

Tada politička situacija u Kirkvolu postaje neverovatno složena. Hawke mora da bira između “dva zla”. Dragon Age 2 u završnoj trećini igre je za nekoliko klasa isped sebe samog i Origins-a. Da se cela igra vrtela oko poslednje priče ovaj naslov bi bio jedan od najboljih za Bioware.

Naravno, tu Dragon Age 2 briljira zbog neverovatne sposobnosti pisaca ovog razvojnog tima, da postave pitanja vezana za slobodu, ljudska prava, religiju, fundamentalizam. Složen trougao odnosa između ekvivalenta crkve (Chantry), templara i čarobnjaka (Circle), te pitanja fanatizma, sekularnosti države i otuđena vlasti (ono što Merit radi), fasciniraće svakog gejmera koji je “potkovaniji” kada je reč o ovoj problematici... Ovde priča nije samo metafora za istoriju civilizacije i pre svega srednji vek, već i univerzalna poruka o dve vrste ljudi i filozofija, koje caruju svetom od pamtiveka. Na jednoj strani su konzervativci, kolektivistički nastrojeni “čuvari poretka”, tj. svojih pozicija i ljudi u duši slobodni, liberali i individualci.



Ali, pre svega, svet koji je Bioware stvorio predstavlja zadivljujući fikciju, prebogatu dodatnim informacijama koje se upisuju u Codex, za one koji žele da čitaju ovu književnost epske fantastike. Delikatni politički odnosi, postojanje brojnih frakcija, prisustvo puno rasa i kultura i drugi elementi čine Dragon Age univerzum neverovatno slojevitim i izuzetno kvalitetnim. U tom segmentu nema puno igara koje se mogu uporediti sa ovom mladom i izuzetno bogatom franšizom. Kratko pojavljivanje Grey Warden-a podseća da su Darkspawn-ovi i dalje tempirana bomba. Moćna imperija Tervinter, kojom vladaju čarobnjaci, čista je suprotnost regija gde su Chantry i Templari dominantni, takođe će biti bitan faktor u budućim igrama. Qunari i Orleanci su frakcije koje, takođe, nisu još uvek dovoljno istražene. Bioware, dok upoznaje pažljivije gejmere sa svojim univerzumom, postavlja i izuzetno zdrave temelje za sledeće naslove - koji moraju da izgledaju bolje od prva dva Dragon Age-a.

Bioware nije uspevao da bude objektivan, već je uvek vukao na stranu ljudskih prava i liberalizma, ali je u Dragon Age 2 to možda otišlo i predaleko. Na primer, mogućnost gej odnosa sada postoji praktično sa svakim muškim ili ženskim likom (plus Zevran!), što nam ne smeta iz moralnih ubeđenja - jer ova opcija svakako treba da postoji, jer je svaka igra ovog razvojnog tima koncipirana sa ciljem da igrači pronađu sebe, kroz odabir onoga što im se dopada ili ne, već se ovde radi o nerealnom preterivanju. Jedan gej je statistički sasvim dovoljan. Niko igrače ne tera silom da biraju šta im se ne sviđa, ali da skoro svaki muški saputnik bude gej ili biseksualac jednostavno nema veze sa realnošću i predstavlja samo neobjektivan lični upliv vodećih pisaca, što je rezultiralo nepotrebnim kontroverzama i oglašavanjem scenarista, koji su pokušali da odbrane svoju logiku.

Na stranu kontroverzno “gej pitanje”, koje bi igračima trebalo da bude najmanje važno, kanadski razvojni tim nudi izbor, ali sa ciljem da pokaže da kod obe filozofije (konzervativne i liberalne) postoje prednosti, ali i ozbiljne mane - kroz fundamentalizam Templara i nedozvoljeni oblik magije kod čarobnjaka. Međutim, koliko se god trudili da budu objektivni, nema sumnje da se ipak tvorci vrednosno određuju ka liberalizmu, što je sasvim ok. Završiti Dragon Age 2 kao ratnik, na strani Templara, koji otimaju decu sa magijskim moćima, jer ih se plaše, jednostavno deluje kao ne baš pametan izbor.

Zato je završni čin Dragon Age-2 genijalan. Pisci su zaista briljirali kada su pokazali nešto što sociolozi nazivaju “self-fulfilling prophecy”. Znate kada za nekog svi pričaju da je narkoman, a on to nije? Šanse su dobre da on to, ako se ispune određeni uslovi, to i postane, jer mu društvo ne lepi samo etiketu, već ga guru u kulturu koja će mu pomoći da postane ono što svi misle da već jeste - a ne pakleno mu otežava da izađe na alternativni put. Nije lako shvatiti tu teoriju ako i sami lepite jednodimenzionalne etikete sebi i drugima, ali je isto tako potreban poseban senzibilitet da se Dragon Age 2 ceni na način na koji je Bioware to želeo. Oni su pokušali da Dragon Age 2 prenese do sada najjaču poruku sa ovakvom univerzalnom tematikom, te je ovo jedna od retkih “društveno angažovanih” igara.

Zato nije samo važno kakva je borba, koje moći Hawke ima ili nema, kakav je celokupan gameplay, već je nemoguće opisati Dragon Age 2, igru u kojoj je priča bar podjednako važna, bez dubljeg osvrta na viziju pisaca i poruku koju oni prenose. Bilo da se neko slaže ili ne slaže sa vrednostima koje Bioware prenosi kroz svoje igre, ne može se poreći da su one korak bliže ka umetnosti, upravo zbog toga što postoji poruka i pokušaj dublje komunikacije sa igračima - recipijentima. Dragon Age 2 je, u tom smislu, najdalje od vrednosno neutralne igre. Uostalom, nije li bolje kritikovati zatucanost i fundamentalizam i strah od različitog, na ovakav način, uz naglašavanje da nema zdravog ekstremizma, na obe strane ideloškog spektra, od sirovog pokušaja prenošenja zaista glupih vrednosti, za šta su najbolji primeri Homefront, novi Medal of Honor i slične pucačine?



Ako neko želi instant zabavu, onda je drugačija vrsta RPG-a za njega. Ukoliko želite da odredite sebe kroz usvajanje određenog seta vrednosti, od dva ponuđena, da se zamislite i da okusite delo fantastike koje obiluje sociloškim, istorijskim i filozofskim referencama, onda je Dragon Age 2, uprkos pomenutim nedostacima, idealno ostvarenje za vas.

Ne smemo zaboraviti ni družinu i odnos sa svim likovima, jer je to element koji je omiljen većini fanova razvojnog tima Bioware. Kao i uvek, kulturno, ideološki i po pitanju ličnosti, ekipa koja je sa Hawke-om veoma je raznolika. Kritičari Bioware-a ističu da se družina bira uvek po istoj formuli, ali se postavlja pitanje zar ne bi trebalo da u svakoj ekipi imamo konzervativca sposobnog da se promeni (inače ne bi ni mogao da bude uz Hawke-a - Avelin), individualca koji brine samo o sebi (Fenris), individulaca koji misli da samo brine o sebi (Izabela), liberala i beznadežnog revolucionara (Anders)...

Zavisno, od lika, nije svaki podjednako dobro napisan, ali savetujemo igrače da Andersa obavezno vode na većinu misija, jer je reč o ključnom liku za razumevanje konteksta igre. Međusobni odnosi likova, koji više ne “žive čoporativno”, kao u ostalim Bioware igrama, definisani su odlično i realno, u skladu sa životnom pričom i kulturnom orijentacijom lika. Izuzetno je zanimljivo slušati njihvoe rasprave, pogotovo na relaciji Aveline-Isabela. Zanimljivo je čuti i razgovore naivne Meril i lude Izabele, koja je dušu dala za domaće reality show programe.

Ako niste imali snage da pročitate ovaj opis - onda ni Dragon Age 2 nije igra za vas. Uprkos pogrešnom pristupu i pojedinim monotonim elementima igre, zbog priče u završnom poglavlju, i atraktivne, a opet strateške borbe Dragon Age 2 je “više dobar, nego loš”. Kada se tome doda činjenica da je produbljen univerzum franšize, na način koji bi trebao da zadovolji fanove epske fantastike, Dragon Age 2 je i više nego zadovoljavajuć. To je igra koja je prošla lošije od ostalih naslova kompanije Bioware zbog grešaka samo razvojnog tima, ali i zbog odsustva truda da se određene ideje i inovacije razumeju, od strane mnogih igrača.

Jedno je sigurno, Dragon Age 3 bi morao da bude u novom engine-u, kako bi ova igra konačno i izgledala onako spolja, kakva je “unutra”.